Obilazila sam radnje, išla po bazarima, gledala sajtove, skrolovala Instagram. I svaki put isto. Slatke narukvice, srca, cvetići, nežni privesci.
Gledala sam sve to i mislila: jebote, ovo uopšte nisam ja.
Jer sada, kada mi život više liči na preživljavanje nego na normalan život, stvarno nemam potrebu da budem slatka. Ja uopšte nisam slatka.
Hrabра sam, umorna, besna, jaka, puna ljubavi i stalno negde jurim.
Uspela sam. Promenila sam se. I jebeno sam ponosna na ovu novu sebe.

Preselila sam se u Srbiju, izgradila život od nule, navikla se na novi jezik, nova pravila, nove ljude. Rodila dete.
I sada želim potpuno drugačiji nakit.
Velike lance, grube forme, sjaj metala. Nešto drsko, brutalno, upečatljivo. Nakit koji pokazuje ono što mi se trenutno dešava iznutra.

I još nešto mi je bilo važno. Htela sam normalan kvalitet.
Koliko puta mi se desilo da pronađem komad koji mi se stvarno sviđa, kupim ga, nosim nekoliko dana, a onda pogledam i pomislim: šta mu se, jebote, desilo?
Metal je potamneo, premaz se ogulio, negde se pojavila rđa i sve već izgleda potpuno drugačije nego prvog dana.

Htela sam nakit koji mogu da nosim bez konstantnog razmišljanja: „Je l’ ovo sad ne sme da se pokvasi? Šta ako pokisnem? A šta ako sad potamni?“
Hteла sam samo da stavim minđuše i nastavim svojim putem.

Pre Stellore sam se petnaest godina bavila izradom nakita od polimerne gline.
Za tih petnaest godina napravila sam stvarno mnogo nakita. Naučila sam da radim sa formom, bojom, proporcijama i komponentama. Naučila sam da napravim komad koji ne izgleda dobro samo na fotografiji, već stvarno dobro izgleda kada ga neko stavi na sebe i izađe u život.

Ali ovog puta su nastale potpuno drugačije stvari.
Umesto slatkih perlica došli su lanci, metal, hematit, staklo. Grublje forme. Hladniji materijali. Više hrabrosti.
Konačno sam pronašla materijal koji mi odgovara za svakodnevno nošenje. Nerđajući čelik.

Ne moram da skidam nakit svaki put kada perem ruke, izađem na kišu ili jednostavno živim svoj život.
Upravo to sam htela. Da ne razmišljam stalno kako da sačuvam komad nakita, nego da ga samo stavim i nosim. Svaki dan. Svuda. Uz sve.
Tako je nastao Stellora, moja mala prodavnica nakita - stellorashop.
I dalje mi je malo neverovatno da se sve ovo dešava sada, dok imam jednogodišnju ćerku.

Novi nakit najčešće pravim dok ona spava. Narukvicu fotografišem sekund pre nego što je ćerka zgrabi uz oduševljeni vrisak.
Ponekad imam dvadeset minuta mira da uradim sve ono za šta mi inače treba sat vremena.
Nekad ne stignem ništa.
Jebiga.
Ali baš sada mi je posebno važno da imam nešto svoje.
Ne samo da budem mama. Ne samo da budem žena. Ne samo da se bavim selidbom, papirima, jezikom, svakodnevnim obavezama i svim ostalim sranjima koja dolaze sa novim životom.
Hoću da budem i samo ja.
Želim da pravim nakit koji ne pokušava da ženu učini nežnijom, slađom ili prihvatljivijom.
Želim da praviš ono što možeš da staviš uz kožnu jaknu, običnu majicu, farmerke, haljinu, šta god.
Možeš da nosiš nekoliko lanaca odjednom. Možeš da staviš jednu ogromnu minđušu. Možeš da izabereš nešto potpuno jednostavno.
Možeš da izgledaš onako kako ti se danas izgleda.
Jer ako je oko tebe već neki potpuni haos i sve je pomalo jebeno, neka bar nakit ne komplikuje život.
Neka samo sija zajedno s tobom.